недеља, 22. октобар 2017.

Од раног јутра, брат и ја секли смо гране у шумарку надомак реке. Из даљине, стабла су изгледала као огроман жбун, погодан да се сакрије разна врста дивљачи. Одсецајући ниске и побочне гране стаблима смо остављали простор да расту у висину. Док смо радили, у шуми се готово једва видело, али са свакoм новом посеченом граном до нас се пробијао и нови сунчев зрак, веселећи нас светлошћу која је долазила кроз крошње.. После неког времена, кад смо прилично проредили шумарак, у једном часу прострујао је благи ветар који је доносио мирис реке, био је то подстрек за нас, опипљиви доказ на нашим ознојеним лицима да напредујемо у послу. Са сваком новом одсеченом граном све јаче смо осећали миловање тог благог струјања ваздуха који је расхлађивао наша ознојена лица и руке изгребане од грања. Тако и ви, браћо у Црној Гори, не посустајте, прионите на посао још јаче, још упорније, док ветар са реке не проструји до свих вас. Како рече Михиз једном давно " Дрво неслободе ћемо ломити, ломити, и на крају ћемо га поломити."

Нема коментара:

Постави коментар