недеља, 12. март 2017.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН: СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН


СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви




ШТА JE ТО ВEPA?

Kорен овог питања се крије у хришћанској антропологији. Шта je то човек? По чему се он разликује од других бића? Овде, на земљи, срећемо разноврсне облике и испољавања живота, али између човека и било ког другог бића постоји неизмерна провалија.
Човек – каква je то тајна? Видимо да je човек пo свом телесном саставу сличан другим бићима, и да je он истовремено велика тајна. Човек не припада само земљи, он припада и вечности. И он сам je свестан те тајне. С једне стране, човек je предмет овог света, условљен je његовим законима. С друге стране, човек осећа да je слободно биће, личност која има могућност самоопредељења.
Свето Писмо нам открива ову тајну. Господ ствара човека од земље и истовремено удахњује у њега нешто друго, Божанско, неземаљско, што се у Библији назива „дахом живота“. To je човекова душа. У души се отискује образ Божији. Он je као сенка Бога на земљи. У самом стварању човека, који се налази на граници два света – материјалног и духовног, у самој души човека, који je одраз и образ Бога, крије се тајна његове унутрашње слободе.
Због чега људи различито реагују на зов Божанске благодати? Зашто су једни спремни да читав свој живот посвете Богу, други равнодушни према вери, a трећи се према њој односе са презиром, пa чак и са мржњом? Зашто многи атеисти не само да одбацују веру као философски систем, који je за њих неприхватљив, већ и мрзе Христа као свог личног непријатеља? To je такоће тајна, тајна људскога срца.
Све што човек чини и о чему размишља, све његове жеље, унутрашње тежње и пориви, сва његова дела и речи увек остављају траг. Постоји духовни закон: „Све оставља траг.“ Ми имамо два сећања: сећање ума и сећање срца. Људски ум, сећање разума, не може да задржи унутрашње и спољашње информације које човек добија. Зато разумско сећање има спасоносну способност – да заборавља. Када човек не би умео да заборавља, он једноставно не би могао да постоји, угушила би га бујица информација. Али, он има и друго сећање. To je сећање срца, које садржи читав његов живот – и спољашњи и унутрашњи у кодираном облику. Тамо се све отискује. Сви ликови, осећања, жеље, намере, поступци – све то у шифрираном, кодираном облику остаје у дубинама људског срца.
Срце се код Светих Отаца назива „књигом савести“. Ha Страшном Суду човек he видети сав свој живот управо зато што he књига сећања његовог срца бити отворена и дешифрована. Он he угледати сав свој живот, целог себе од роћења до смрти, у свој својој наготи – духовној наготи. Срце je она тачка у којој се сабира све што je човек стигао да учини, каже, помисли, или само да осети у овом животу. Оно може да постане оно тајанствено поље, где се човек cpehe са Богом, и истовремено људско срце својим унутрашњим гласом може да каже Богу: „He, не желим да знам за Тебе.“
Христос у Откривењу (Јовановом) Себе упоређује са гостом, који стоји пред затвореним вратима. Гост куца на ова врата. Домаћин може да отвори или да не отвори – као одговор на ово тајанствено куцање Божије, Христос говори: Ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему, односно „Ућићу у душу његову благодаћу Својом.“ И вечераћу с њиме, и он са Мном (Откр. 3, 20), односно „Поделићу радост с њим.“ Каква je то радост? To je сусрет и сједињење човека са Христом, то je храњење човека Духом Светим. Свако од нас има право да каже Богу: „хоћу“ или „нећу“. Господ je човеку дао слободну вољу.
To je велики и страшан дар, величина човека и уједно огромна одговорност, које већина људи није свесна.
Питамо се: зашто људске душе на различите начине одговарају Богу? – Зато што садржина људских срца бива разнородна. Главну препреку да човек чује Христов глас и да иде за Њим представља духовна гордост. Духовна гордост je страшнија од свих људских страсти. Духовна гордост je потпуно уздање само у себе самог, у своје унутрашње снаге. Духовна гордост јесте одбацивање помоћи Божије. Човек као да говори: „He треба ми нико, ja сам сам извор својих сопствених снага, свог спасења.“ Због тога духовна гордост приморава човека да види себе као центар свог сопственог постојања: њему Бог није потребан. Чак и ако горди човек исповеда неку религију она за њега увек остаје само спољашња форма. У ствари, он има другу религију – егоизам, односно он je сам себи постао бог.
Испоставља се да многи, споља гледано, веома поштени и васпитани људи, који притом наизглед нису лишени ни других врлина не верују у Бога. И поново се питамо: зашто? Када би ови људи живели ради грубих чулних страсти вера би им сметала да задовољавају своје ниске пожуде. Али, понекад видимо људе у извесном смислу моралне и истовремено равнодушне према вери. Како то објаснити? Ствар je у томе што њиховој души недостаје главно – реално виђење себе, своје тварне ограничености и свог унутрашњег пада. Они немају потребе за другом, вишом силом, која може да их преобрази, да их препороди и спаси; они једноставно не осећају, не виде своју болест. И због тога je тим људима Бог потпуно стран. Неки од њих толико шире сферу свог егоцентризма да на известан начин укључују у њу друштво других људи. Они говоре: „За нас je религија – љубав према човечанству, за нас je само човечанство бог.“ Носилац такве чудне религије je био Фојербах, којим се широко користио Маркс (иако je он и критиковао Фојербаха). Али, шта je то „човечанство“? Род људски, на крају крајева, представља збир истих таквих несавршених створења као што je један човек. Збир несавршеног не може бити савршен. Збир ограниченог не може бити безграничан. Зато je „религија човечанства“, у ствари иста она религија егоцентризма…
Дакле, прва препрека која човеку смета да чује глас Божији јесте духовна гордост, која се као огроман бедем испречила између душе и Бога. Међутим, патње и потреси често руше овај бедем. За време трагедија и катастрофа код многих људи се буди религијско осећање. Падају и разбијају се идоли које су они сами створили и којима су хтели да замене Бога. Уосталом, ово се ни из далека не дешава увек и са свима. Неке људе патње и потреси, баш обрнуто, чине озлојеђенима и суровима.
Друга препрека која стоји између душе и Бога јесте погруженост у световни живот, његова апсолутизација, односно потпуно, без остатка, препуштање себе световној култури, погружавање у све његове веома сложене проблеме. Човек као да нема времена да погледа у небо, он или личи на вечно заузетог мрава или се потпуно задовољава оним врстама душевних наслада које могу да му обезбеде уметност, наука и сл. Другим речима, човек je потпуно окренут ка душевним вредностима овог света и не помишља да постоје друге – духовне.
У суштини, право говорећи, људска уметност, књижевност и поезија у знатној својој мери представљају стихију људских страсти, само веома истанчаних, где се зло појављује под маском добра, a груби пороци бивају опевани и изгледају привлачно. Због тога су ретки писци и песници били заиста религиозни људи. Занимање за световну уметност, потпуно укључивање у световну проблематику откида, одсеца човека од вечности. У земаљској хуци он више не чује тихи глас духа. Затим, сама по себи уметност узбућује и развија људску имагинацију и фантазију. A имагинација и фантазија нам као дебела завеса покривају наше срце. Човек који се налази у заробљеништву својих снова и маштања живи у лажном свету, који je сам створио и у којем су присутне силе демонске. Њему се чини да живи духовним животом, a тај живот je у ствари спољашњи; његово срце остаје неочишћено, непрепорођено.
Бог се открива човеку као до сада непознати унутрашњи духовни живот. Чиста душа не oceha Бога као силу која долази споља, и не као силу која je потенцијално постојала у њој самој, већ као укључивање у потпуно другачије, ново битовање. Код људи са заробљеним срцем, који су постали заробљеници овога света постепено се заглушује, као да атрофира способност да прихвате таласе који долазе из вечности. У Библији постоје речи: Утолите и познајте да сам Ја Бог (црквенословенски текст: упразднитесја и разумјејте…) (Пс. 46, 10). To значи да човек мора умети да се искључи из свега световног, да се мишљу уздигне изнад земаљског, да тражи друго битовање ван граница материјалног и душевног света. Он мора да се очисти од његових представа и страсти да би осетио дах Божији. У човеку који je погружен у чулност Божији зов понекад изазива озлојећеност. Њему се чини да вера жели да га лиши оних радости које даје само овдашње постојање, да вера заузврат за реалне oceћaje и насладе (ма колико они кратко трајали и ма како лажни били) неће дати ништа осим обећања која се неће остварити. И зато се они светољупци, они људи који су свим својим срцем везани за свет обично према вери односе или са хладном равнодушношћу или са скривеном мржњом у срцу.
И на крају, треће. To су страсти којих човек не жели да се ослободи. Вера од њега захтева аскетизам, вера тражи промене. Онај ко je постао заробљеник својих сопствених страсти мора себе психолошки да убеди у то да нема ни вечног живота ни одговорности за учињена дела, ни будуће казне или награде. Зато човек који je погружен у чулне страсти стално изнутра убеђује себе у то да вечности нема: она му једноставно не одговара; он убеђује себе у то да би се спокојно препуштао својим страстима. To je трећи разлог због којег људско срце одбацује Бога.
Постоји одбацивање својом вољом, али постоји и одбацивање због незнања, када су код човека вештачки створени извесни атеистички комплекси. Онда он нема посла са вером, већ са својом карикатуралном представом о њој, те не одбацује Бога, већ карикатуру која му се од детињства предочава као модел вере. Ова врста неверја се најлакше руши када се човек озбиљно упозна са хришћанском вером као се погледом на свет и са вером као мистичког појавом.
Па, ипак, поново се поставља питање: шта je то вера и зашто човек верује? Човек верује зато што je он образ и подобије Божије. Између Првообраза и образа постоји веза. Ta веза се зове симпатичка веза. Вера се већ у самом човеку потенцијално налази као могућност, тако да нам je она својствена; међутим, то није способност коју човек сам може да развије. Вера оживљава само уз дејство Божанске благодати. Због тога je она синергија, односно сједињење две воље – Божанске и људске. Вера je подвиг људског духа и испољавање његове способности да верује и не верује, да развија или гуши ово осећање. Али, са друге стране, вера за човека увек представља дар Божји, зато што без благодати Божије она остаје само могућност људске душе. Због чега човек верује и не верује? Верује када се његова воља потчињава Божанској благодати, верује када тражи Бога (можда, чак, и несвесно) и у дубинама људског срца долази до овог дивног сусрета. He верује када се његово срце затвара пред благодаћу. Има биљака које затварају лишће на најлакши додир. Тако се и срце неверујећег човека затвара када осети додир благодати. Оно je не жели, њему je благодат страна.
  

Нема коментара:

Постави коментар