уторак, 14. март 2017.

Милена је била сасвим мала, тек што је проходала...Били смо у Ћелијама. Пролећни, сунчан дан, клисура реке Градац сва у зеленилу, одише миром столетних шума, а како се приближавамо манастиру осећамо да се у нас усељава мир и спокој који брише свакодневне бриге овога света. У то време Ава још није био уписан у Диптих Светих. Кад смо изашли из цркве и пришли Јустиновом гробном месту  мала Милена  одједном као да је угледала неког себи блиског, направила неколико брзих корака, или је потрчала, па је стала испред гроба  и обема рукама загрлила камени крст, као да грли мајку или оца... Ми смо стајали изненађени, све се одиграло у моменту, гледали смо у дете које се приљубило уз спомен крст, стоји и својим ручицама грли  крст, непомична, као магнетом привучена. И тако, скоро пет минута дете се није одвајало од Аве Јустина. Стајали смо са стране и гледали тај призор. Деца, заиста, својом чистом душом виде много тога што одрасли не виде. 

Нема коментара:

Постави коментар