понедељак, 27. март 2017.

Почетком 20. века Николај Велимировић ступио је на јавну сцену ондашње Србије сасвим неочекивано, као сасвим нова појава непозната у тадашњем културном животу Срба. Просто, нису знали како да реагују на његову појаву, на његове проповеди које су унеле нови живот у учмалост црквених кругова и целога друштва. Либерална интелигенција је била затечена, исто тако и људи из Цркве. Али, нико нијемогао да остане равнодушан. Јован Скерлић који није био наклоњен Цркви ипак је признао да има нешто у том младом Николају. А његове проповеди на Литургији привлачиле су људе, имао је дар говорништва какав се врло ретко среће... Био је то тек почетак. Постао је духовни горостас, духовни вођа српскога народа. Јустин Поповић а касније и многи други за Николаја су рекли да је то највећи Србин после Светога Саве.
      Данас, сведоци смо једне сличне појаве. Имамо неколико духом свежих, снагом вере обасјаних монаха и духовних учитеља који својим проповедима, слично као некада Николај не остављају равнодушнима на хиљаде Срба широм света. Пре свих, то је јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине код Будве. У овом веку неслућених могућности ширења слике и речи путем различитих медија, његове проповеди и предавања преносе се међу Србима на све стране света, од Америке, Европе, Аустралије, свуда се са пажњом слуша отац Рафаило. Његове речи и тумачења из Јеванђеља, поуке из Житија Светих буквално  враћају духовну снагу нашем народу. О томе сведоче хиљаде њих који прате оца Рафаила. А он сија снагом своје вере, исто онако као Николај некада. Радуј се Свети Владико Жички и Охридски, радуј се Свети Јустине Ћелијски. Радујте се и ви браћо и сестре, јер нам Бог подари нову генерацију која непогрешиво показује свима нама који хоћемо да чујемо, где нам је пут а где странпутица.

Нема коментара:

Постави коментар