недеља, 22. октобар 2017.

U filmu "Sunčanica" Nikite Mihalkova, snimljenom po delu Ivana Bunjina, grupa ruskih carskih oficira čeka da ih boljsevici iz logora transportuju van Rusije. Sve vreme filma provlači se jedno pitanje:"Kako smo dosli do ovoga, i kad je sve pocelo?". To ponižavajuce stanje u kojem carskim oficirima skidaju epolete propali studenti i obični redovi, ta nemoc i bezizlaz... To isto pitanje u Crnoj Gori glasno i svaki dan treba da sebi postavljaju svi predstavnici Srba. Jer, film se zavrsava tragično, boljševici na prevaru zatvaraju stotine carskih oficira u brod deregliju, izvuku brod na pučinu mora i onda ga potope. Niko ziv nije ostao. A verovali su da ih čeka sloboda.
Кад би Срби променили свест па почели да размишљају по принципима Веберовог протестантског рационализма како Премијер жели, онда би хладна рационална логика извела закључак да држава треба да уђе у НАТО јер смо окружени земљама из тог војног савеза. Сећање, бол, емоције, то не познаје Веберова логика. У биографији Макса Вебера може се наћи податак да није имао деце, отуда хладна прорачунатост без "превазиђених емоција"
Владика Николај 1911.године у писму европској омладини пише о 3 авети европске цивилизације због којих ће Европа потпуно
изгубити свој темељ и идентитет ; 
1. Дарвин, творац научне утопије
2. Ниче, творац идеолошке утопије
3. Маркс, творац социјалне утопије
12.1.2017.
Visoki predstavnik OHR za BiH Valentin Incko juce je izjavio da proslavljati 9.januar kao Dan RS ima isto znacenje kao kada bi nekome palo na pamet da obelezava 10.april - dan fasisticke NDH. Ovakva izjava niti je diplomatska, niti prilici jednom diplomati, niti je dobronamjerna, a ne moze biti da je omaskom data, ona je zapravo pokazatelj ciste mrznje koju ovaj covjek ima prema Republici Srpskoj, a sledstveno tome i celom narodu Srpske koji se na referendumu izjasnio da treba proslavljati 9.januar. O kakvom diplomatskom gafu je rec, i koliko ce on tek izazvati reakcija najbolje govori to sto su proslavi u Banjaluci bili prisutni diplomatski predstavnici Rusije, predsednik i nacelnik generalstaba Srbije, srpski patrijarh, prestolonaslednik Aleksandar Karadjordjevic i mnogi drugi. Po Valentinu Incku, svi su oni u ravni ustaske NDH jer slave dan koji je po njemu istog istorijskog znacaja kao dan uspostavljanja NDH. Ko je zapravo taj Incko, sa mesecnom platom od 24000 evra ciija je duznost da bude protektor Bosne?
Završio je slovenacko-nemačku dvojezičnu osnovnu školu u Suetschachu u Feistritz im Rosental u Koruškoj. Gimnaziju na slovenackom jeziku završio je 1967. godine u Celovcu, a od 1967-72. godine studira pravo, srpsko-hrvatski i ruski jezik u Grazu. Iste godine brani svoj doktorat, a od 1972-74. godine pohađa Akademiju za diplomatiju u Beču.
Od 1974-78. godine bio je šef UNDP-a u Ulan Batoru u Mongoliji, zatim radio u Minstarstvu spoljnih poslova Austrije za Srednju, Istočnu i Južnu Evropu. Od 1982-86. godine je kulturni ataše Austrije za Jugoslaviju u Beogradu. 1992. godine bio je vođa misije OSCE-a za Sandžak.
Колико је износила просечна старост војника СССР-а, оних који су разбили Хитлерове трупе и стигли до Берлина? У пропагандним филмовима се приказују и даље младићи. Истина је следећа: просечна старост војника победничке војске СССР била је 39 година! Откуда то? Леонид Решетњиков износи историјске податке. У оно време кад је Вермахт дошао у предграђе Москве и заробио преко 3 милиона совјетских војника, Црвена Армија је практично престала да постоји, Москва је била пред потпуним поразом. А онда, одједном почели су да пристижу читави пукови Руса из Сибира, не младих него зрелих чврстих људи, који су нанели жесток ударац Немцима и натерали их у повлачење. То су генерације оних који су стасавали у Царској Русији. Ево, и данас, у европском делу Русије, ископавају њихове кости да би били достојно сахрањени.На скелетима налазе у огромном броју мале гвоздене крстове које су носили око врата.
Кажу - пре 11 година Црна Гора је постала независна. Чињенице говоре другачије. Супротно званично изнетом мишљењу Венецијанске комисије да је за изгласавање тако важне одлуке потребно да се позитивно изјасни минимум 50% од укупно уписаних бирача, усвојено је пре референдума решење да ће држава постати независна ако за то гласа више од 55% оних који су гласали ( изашлих дакле ). И било је тако наопако - за независност се некако напабирчило 55,5 од укупно изашлих. Од броја уписаних - нешто преко 47%. И то није све. Уочене су бројне неправилности, при чему је поступак решавања по притужбама зауставио и на све ставио тачку господин Липка, изасланик ЕУ и познати љубитељ вина. О тако важном питању, заправо питању првога реда, одлучило је мање од половине укупног броја гласача. При чему, хиљаде држављана није имало уопште право гласа, доказани су бројни случајеви куповине личних карата, гласања непостојећих гласача, подмићивања, застрашивања. На крају је испало да поред свега тога постоји разлика од 1.400 гласова разлике... Све, све, само не чојски и јуначки, него подло и лоповски.
Од раног јутра, брат и ја секли смо гране у шумарку надомак реке. Из даљине, стабла су изгледала као огроман жбун, погодан да се сакрије разна врста дивљачи. Одсецајући ниске и побочне гране стаблима смо остављали простор да расту у висину. Док смо радили, у шуми се готово једва видело, али са свакoм новом посеченом граном до нас се пробијао и нови сунчев зрак, веселећи нас светлошћу која је долазила кроз крошње.. После неког времена, кад смо прилично проредили шумарак, у једном часу прострујао је благи ветар који је доносио мирис реке, био је то подстрек за нас, опипљиви доказ на нашим ознојеним лицима да напредујемо у послу. Са сваком новом одсеченом граном све јаче смо осећали миловање тог благог струјања ваздуха који је расхлађивао наша ознојена лица и руке изгребане од грања. Тако и ви, браћо у Црној Гори, не посустајте, прионите на посао још јаче, још упорније, док ветар са реке не проструји до свих вас. Како рече Михиз једном давно " Дрво неслободе ћемо ломити, ломити, и на крају ћемо га поломити."

понедељак, 10. април 2017.

Огртач Цара Лазара
Преко пута Саборне црква у Београду налази се зграда Патријаршије.Десно од великог улаза у зграду улази се у Музеј Патријаршије.Велики хол већ на први поглед одаје утисак да се налазимо у амбијенту какав се ретко може видети не само у Србији него и у свету. Ако сте у могућности обавезно свратите у овај Музеј. Поменућу само да се међу бројним експонатима налази огртач кнеза Лазара Хребељановића из периода пре 1389.године. Какав осећај; стајати пред одором Светога Цара Лазара која потиче из времена много пре него што је Колумбо открио Америку.... У истој просторији где је тај огртач, међу експонатима који имају непроценљиву вредност, може се видети и оригинална Повеља Цара Душана издата манастиру Хиландару, из прве половине 14.века.

понедељак, 27. март 2017.

Почетком 20. века Николај Велимировић ступио је на јавну сцену ондашње Србије сасвим неочекивано, као сасвим нова појава непозната у тадашњем културном животу Срба. Просто, нису знали како да реагују на његову појаву, на његове проповеди које су унеле нови живот у учмалост црквених кругова и целога друштва. Либерална интелигенција је била затечена, исто тако и људи из Цркве. Али, нико нијемогао да остане равнодушан. Јован Скерлић који није био наклоњен Цркви ипак је признао да има нешто у том младом Николају. А његове проповеди на Литургији привлачиле су људе, имао је дар говорништва какав се врло ретко среће... Био је то тек почетак. Постао је духовни горостас, духовни вођа српскога народа. Јустин Поповић а касније и многи други за Николаја су рекли да је то највећи Србин после Светога Саве.
      Данас, сведоци смо једне сличне појаве. Имамо неколико духом свежих, снагом вере обасјаних монаха и духовних учитеља који својим проповедима, слично као некада Николај не остављају равнодушнима на хиљаде Срба широм света. Пре свих, то је јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине код Будве. У овом веку неслућених могућности ширења слике и речи путем различитих медија, његове проповеди и предавања преносе се међу Србима на све стране света, од Америке, Европе, Аустралије, свуда се са пажњом слуша отац Рафаило. Његове речи и тумачења из Јеванђеља, поуке из Житија Светих буквално  враћају духовну снагу нашем народу. О томе сведоче хиљаде њих који прате оца Рафаила. А он сија снагом своје вере, исто онако као Николај некада. Радуј се Свети Владико Жички и Охридски, радуј се Свети Јустине Ћелијски. Радујте се и ви браћо и сестре, јер нам Бог подари нову генерацију која непогрешиво показује свима нама који хоћемо да чујемо, где нам је пут а где странпутица.

петак, 17. март 2017.

Пре годину дана разговарао сам са оцем Стефаном, игуманом манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори. Велики људи су једноставни, такав је и отац Стефан, његове реченице су убедљиве и језгровите, нема празнословља, нема сувишног околишања, непотребних увода, он погађа право у центар, као прави духовник. Право у центар проблема, најкраћим путем до душе саговорника. Из разговора са њим издвајам једну јасну мисао која  увек може служити као духовни путоказ и подсетник. "Знаш ли оне речи које изговарамо на Светој Литургији - сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо? Ако их правилно разумеш и усвојиш у свом срцу онда ћеш и свој живот моћи тако да поставиш, да се ослободиш многих брига које те притискају и да се препустиш вољи Божијој... Живот свој Христу Богу предајмо, ето ослобођења од туге, бриге и страха." Ове речи оца Стефана подсећају нас да је решење многих наших проблема ту непосредно пред нама, спасоносну духовну формулу слушамо на свакој Светој Литургији, а опет као да не допиру те речи до нас, не налазе пут до наше душе, па себе оптерећујемо без потребе. Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо - тако једноставно и делотворно. Само то да усвојимо и препустимо Богу, и биће нам у свему много лакше.

уторак, 14. март 2017.


Покајање

Јован Претеча је рекао: "Покајте се јер се приближи Царство Небеско" (Мт. 3,2) Другог пута осим покајања ка Царству Небеском нема и неће ни бити!
Шта је то покајање? Покајање је суђење човека самом себи пре Страшног Суда.
У чему се састоји покајање? да би оно било истинско, потребни су следећи услови:
Као прво, жаљење због својих грехова.
Као друго, искрена исповест пред свештенслужитељем-човеком којем је дато нарочито право да опрашта и разрешава грехове.
Затим, као треће, човек треба да одлучи да више неће понављати своје грехове. Треба да има одлучност да ће пре умрети него поново сагрешити. Постоји древна пословица:" Мудар човек не пада два пута на истом месту."
И на крају, четврти услов-човек треба да се труди да у свом животу испуњава добродетељи које су у супротности са раније почињеним гресима.
Тада ће , браћо и сестре, Бог примити наше покајање.
Покајање је основа читавог живота Хришћанина. Због чега ми бивамо хладни на велике празнике? Зашто, причешћиујући се, не осећамо како огањ и светлост силазе у наше срце? Само зато што нисмо пробудили, нисмо омекшали, нисмо очистили душу покајањем. а непокајано срце је тврдо као камен. Непокајано срце је капија затворена пред Исусом Христом.
(Из књиге архимандрита Рафаила Карелина  С Христом ка висотама обожења ,  О подвижничком животу у Цркви, Цетиње 2001, поглавље Покајање)
Милена је била сасвим мала, тек што је проходала...Били смо у Ћелијама. Пролећни, сунчан дан, клисура реке Градац сва у зеленилу, одише миром столетних шума, а како се приближавамо манастиру осећамо да се у нас усељава мир и спокој који брише свакодневне бриге овога света. У то време Ава још није био уписан у Диптих Светих. Кад смо изашли из цркве и пришли Јустиновом гробном месту  мала Милена  одједном као да је угледала неког себи блиског, направила неколико брзих корака, или је потрчала, па је стала испред гроба  и обема рукама загрлила камени крст, као да грли мајку или оца... Ми смо стајали изненађени, све се одиграло у моменту, гледали смо у дете које се приљубило уз спомен крст, стоји и својим ручицама грли  крст, непомична, као магнетом привучена. И тако, скоро пет минута дете се није одвајало од Аве Јустина. Стајали смо са стране и гледали тај призор. Деца, заиста, својом чистом душом виде много тога што одрасли не виде. 

недеља, 12. март 2017.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН: СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН


СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви




ШТА JE ТО ВEPA?

Kорен овог питања се крије у хришћанској антропологији. Шта je то човек? По чему се он разликује од других бића? Овде, на земљи, срећемо разноврсне облике и испољавања живота, али између човека и било ког другог бића постоји неизмерна провалија.
Човек – каква je то тајна? Видимо да je човек пo свом телесном саставу сличан другим бићима, и да je он истовремено велика тајна. Човек не припада само земљи, он припада и вечности. И он сам je свестан те тајне. С једне стране, човек je предмет овог света, условљен je његовим законима. С друге стране, човек осећа да je слободно биће, личност која има могућност самоопредељења.
Свето Писмо нам открива ову тајну. Господ ствара човека од земље и истовремено удахњује у њега нешто друго, Божанско, неземаљско, што се у Библији назива „дахом живота“. To je човекова душа. У души се отискује образ Божији. Он je као сенка Бога на земљи. У самом стварању човека, који се налази на граници два света – материјалног и духовног, у самој души човека, који je одраз и образ Бога, крије се тајна његове унутрашње слободе.
Због чега људи различито реагују на зов Божанске благодати? Зашто су једни спремни да читав свој живот посвете Богу, други равнодушни према вери, a трећи се према њој односе са презиром, пa чак и са мржњом? Зашто многи атеисти не само да одбацују веру као философски систем, који je за њих неприхватљив, већ и мрзе Христа као свог личног непријатеља? To je такоће тајна, тајна људскога срца.
Све што човек чини и о чему размишља, све његове жеље, унутрашње тежње и пориви, сва његова дела и речи увек остављају траг. Постоји духовни закон: „Све оставља траг.“ Ми имамо два сећања: сећање ума и сећање срца. Људски ум, сећање разума, не може да задржи унутрашње и спољашње информације које човек добија. Зато разумско сећање има спасоносну способност – да заборавља. Када човек не би умео да заборавља, он једноставно не би могао да постоји, угушила би га бујица информација. Али, он има и друго сећање. To je сећање срца, које садржи читав његов живот – и спољашњи и унутрашњи у кодираном облику. Тамо се све отискује. Сви ликови, осећања, жеље, намере, поступци – све то у шифрираном, кодираном облику остаје у дубинама људског срца.
Срце се код Светих Отаца назива „књигом савести“. Ha Страшном Суду човек he видети сав свој живот управо зато што he књига сећања његовог срца бити отворена и дешифрована. Он he угледати сав свој живот, целог себе од роћења до смрти, у свој својој наготи – духовној наготи. Срце je она тачка у којој се сабира све што je човек стигао да учини, каже, помисли, или само да осети у овом животу. Оно може да постане оно тајанствено поље, где се човек cpehe са Богом, и истовремено људско срце својим унутрашњим гласом може да каже Богу: „He, не желим да знам за Тебе.“
Христос у Откривењу (Јовановом) Себе упоређује са гостом, који стоји пред затвореним вратима. Гост куца на ова врата. Домаћин може да отвори или да не отвори – као одговор на ово тајанствено куцање Божије, Христос говори: Ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему, односно „Ућићу у душу његову благодаћу Својом.“ И вечераћу с њиме, и он са Мном (Откр. 3, 20), односно „Поделићу радост с њим.“ Каква je то радост? To je сусрет и сједињење човека са Христом, то je храњење човека Духом Светим. Свако од нас има право да каже Богу: „хоћу“ или „нећу“. Господ je човеку дао слободну вољу.
To je велики и страшан дар, величина човека и уједно огромна одговорност, које већина људи није свесна.
Питамо се: зашто људске душе на различите начине одговарају Богу? – Зато што садржина људских срца бива разнородна. Главну препреку да човек чује Христов глас и да иде за Њим представља духовна гордост. Духовна гордост je страшнија од свих људских страсти. Духовна гордост je потпуно уздање само у себе самог, у своје унутрашње снаге. Духовна гордост јесте одбацивање помоћи Божије. Човек као да говори: „He треба ми нико, ja сам сам извор својих сопствених снага, свог спасења.“ Због тога духовна гордост приморава човека да види себе као центар свог сопственог постојања: њему Бог није потребан. Чак и ако горди човек исповеда неку религију она за њега увек остаје само спољашња форма. У ствари, он има другу религију – егоизам, односно он je сам себи постао бог.
Испоставља се да многи, споља гледано, веома поштени и васпитани људи, који притом наизглед нису лишени ни других врлина не верују у Бога. И поново се питамо: зашто? Када би ови људи живели ради грубих чулних страсти вера би им сметала да задовољавају своје ниске пожуде. Али, понекад видимо људе у извесном смислу моралне и истовремено равнодушне према вери. Како то објаснити? Ствар je у томе што њиховој души недостаје главно – реално виђење себе, своје тварне ограничености и свог унутрашњег пада. Они немају потребе за другом, вишом силом, која може да их преобрази, да их препороди и спаси; они једноставно не осећају, не виде своју болест. И због тога je тим људима Бог потпуно стран. Неки од њих толико шире сферу свог егоцентризма да на известан начин укључују у њу друштво других људи. Они говоре: „За нас je религија – љубав према човечанству, за нас je само човечанство бог.“ Носилац такве чудне религије je био Фојербах, којим се широко користио Маркс (иако je он и критиковао Фојербаха). Али, шта je то „човечанство“? Род људски, на крају крајева, представља збир истих таквих несавршених створења као што je један човек. Збир несавршеног не може бити савршен. Збир ограниченог не може бити безграничан. Зато je „религија човечанства“, у ствари иста она религија егоцентризма…
Дакле, прва препрека која човеку смета да чује глас Божији јесте духовна гордост, која се као огроман бедем испречила између душе и Бога. Међутим, патње и потреси често руше овај бедем. За време трагедија и катастрофа код многих људи се буди религијско осећање. Падају и разбијају се идоли које су они сами створили и којима су хтели да замене Бога. Уосталом, ово се ни из далека не дешава увек и са свима. Неке људе патње и потреси, баш обрнуто, чине озлојеђенима и суровима.
Друга препрека која стоји између душе и Бога јесте погруженост у световни живот, његова апсолутизација, односно потпуно, без остатка, препуштање себе световној култури, погружавање у све његове веома сложене проблеме. Човек као да нема времена да погледа у небо, он или личи на вечно заузетог мрава или се потпуно задовољава оним врстама душевних наслада које могу да му обезбеде уметност, наука и сл. Другим речима, човек je потпуно окренут ка душевним вредностима овог света и не помишља да постоје друге – духовне.
У суштини, право говорећи, људска уметност, књижевност и поезија у знатној својој мери представљају стихију људских страсти, само веома истанчаних, где се зло појављује под маском добра, a груби пороци бивају опевани и изгледају привлачно. Због тога су ретки писци и песници били заиста религиозни људи. Занимање за световну уметност, потпуно укључивање у световну проблематику откида, одсеца човека од вечности. У земаљској хуци он више не чује тихи глас духа. Затим, сама по себи уметност узбућује и развија људску имагинацију и фантазију. A имагинација и фантазија нам као дебела завеса покривају наше срце. Човек који се налази у заробљеништву својих снова и маштања живи у лажном свету, који je сам створио и у којем су присутне силе демонске. Њему се чини да живи духовним животом, a тај живот je у ствари спољашњи; његово срце остаје неочишћено, непрепорођено.
Бог се открива човеку као до сада непознати унутрашњи духовни живот. Чиста душа не oceha Бога као силу која долази споља, и не као силу која je потенцијално постојала у њој самој, већ као укључивање у потпуно другачије, ново битовање. Код људи са заробљеним срцем, који су постали заробљеници овога света постепено се заглушује, као да атрофира способност да прихвате таласе који долазе из вечности. У Библији постоје речи: Утолите и познајте да сам Ја Бог (црквенословенски текст: упразднитесја и разумјејте…) (Пс. 46, 10). To значи да човек мора умети да се искључи из свега световног, да се мишљу уздигне изнад земаљског, да тражи друго битовање ван граница материјалног и душевног света. Он мора да се очисти од његових представа и страсти да би осетио дах Божији. У човеку који je погружен у чулност Божији зов понекад изазива озлојећеност. Њему се чини да вера жели да га лиши оних радости које даје само овдашње постојање, да вера заузврат за реалне oceћaje и насладе (ма колико они кратко трајали и ма како лажни били) неће дати ништа осим обећања која се неће остварити. И зато се они светољупци, они људи који су свим својим срцем везани за свет обично према вери односе или са хладном равнодушношћу или са скривеном мржњом у срцу.
И на крају, треће. To су страсти којих човек не жели да се ослободи. Вера од њега захтева аскетизам, вера тражи промене. Онај ко je постао заробљеник својих сопствених страсти мора себе психолошки да убеди у то да нема ни вечног живота ни одговорности за учињена дела, ни будуће казне или награде. Зато човек који je погружен у чулне страсти стално изнутра убеђује себе у то да вечности нема: она му једноставно не одговара; он убеђује себе у то да би се спокојно препуштао својим страстима. To je трећи разлог због којег људско срце одбацује Бога.
Постоји одбацивање својом вољом, али постоји и одбацивање због незнања, када су код човека вештачки створени извесни атеистички комплекси. Онда он нема посла са вером, већ са својом карикатуралном представом о њој, те не одбацује Бога, већ карикатуру која му се од детињства предочава као модел вере. Ова врста неверја се најлакше руши када се човек озбиљно упозна са хришћанском вером као се погледом на свет и са вером као мистичког појавом.
Па, ипак, поново се поставља питање: шта je то вера и зашто човек верује? Човек верује зато што je он образ и подобије Божије. Између Првообраза и образа постоји веза. Ta веза се зове симпатичка веза. Вера се већ у самом човеку потенцијално налази као могућност, тако да нам je она својствена; међутим, то није способност коју човек сам може да развије. Вера оживљава само уз дејство Божанске благодати. Због тога je она синергија, односно сједињење две воље – Божанске и људске. Вера je подвиг људског духа и испољавање његове способности да верује и не верује, да развија или гуши ово осећање. Али, са друге стране, вера за човека увек представља дар Божји, зато што без благодати Божије она остаје само могућност људске душе. Због чега човек верује и не верује? Верује када се његова воља потчињава Божанској благодати, верује када тражи Бога (можда, чак, и несвесно) и у дубинама људског срца долази до овог дивног сусрета. He верује када се његово срце затвара пред благодаћу. Има биљака које затварају лишће на најлакши додир. Тако се и срце неверујећег човека затвара када осети додир благодати. Оно je не жели, њему je благодат страна.
  

среда, 01. март 2017.

Град и околина, овај крај посебно је важан јер има Лелић и Ћелије.

субота, 25. фебруар 2017.

Огртач Цара Лазара
Преко пута Саборне црква у Београду налази се зграда Патријаршије.Десно од великог улаза у зграду улази се у Музеј Патријаршије.Велики хол већ на први поглед одаје утисак да се налазимо у амбијенту какав се ретко може видети не само у Србији него и у свету. Ако сте у могућности обавезно свратите у овај Музеј. Поменућу само да се међу бројним експонатима налази огртач кнеза Лазара Хребељановића из периода пре 1389.године. Какав осећај; стајати пред одором Светога Цара Лазара која потиче из времена много пре него што је Колумбо открио Америку.... У истој просторији где је тај огртач, међу експонатима који имају непроценљиву вредност, може се видети и оригинална Повеља Цара Душана издата манастиру Хиландару, из прве половине 14.века.

четвртак, 23. фебруар 2017.

Једна од најкориснијих књига у српском народу је књига "Омилије" Св.Николаја Српског. Њен значај састоји се у томе што православни хришћанин који жели да следи духовну праксу православне вере може да се припреми за сваку недељну Литургију у годишњем циклусу православне Цркве. Од немерљиве је важности за свакога од нас да разумемо Литургију и недељне поуке а књига "Омилије" за тако нешто је изузетно корисна. Препорука је; набавите ову књигу и пратите годишњи круг Цркве, укључите се сада и одмах, биће то од велике користи и за ваше духовно здравље и духовно спасење...

субота, 18. фебруар 2017.

недеља, 29. јануар 2017.

Smrt i tragedije sastavni su deo života. Što dublje zalaziš u život, sve ćeš se više suočavati sa smrću – bliskih članova porodice, prijatelja… Sa tim moraš da naučiš da živiš, na to moraš čak i da se pripremaš.